GLJIVE NAŠIH KRAJEVA

Ludara

(Boletus satanas)

Jedini dokazano otrovni vrganj. Ni kuvanje, niti sušenje ne pomažu, uvek ostaje - otrovan. Na sreću nije preterano opasan ali molim da ovo uslovno shvatite i ne rizikujete zdravlje. A zašto to kažem pročitajte na kraju ovog teksta…

Tekst i fotografije: Vladimir Janjić, dipl. ing

Opis gljive:

Šešir: 5-20 (pa i do 30 po nekim autorima) cm širok, poluloptast, kod starijih primeraka otvoren, beličast ili svetlo sive boje, za suva vremena baršunast, a ljigav kada je vlažno i kišovito. Ivica je izrazito oštra.

Cevčice: slobodne duge, žute samo kod izrazito mladih gljiva, kasnije crvene, tako da kod sasvim zrelih gljiva postaju kao krv crvene, na pritisak postaju modro zelene. Spore su maslinastosmeđe.

Stručak: od 5 do 15 cm visok, češće kratak, na dnu upadljivo debeo, pri vrhu je zlatnožut pa sve crveniji da bi u samoj bazi bio izrazito crven. Na stručku je vidljiva mrežica, takođe crvena.

Meso: svetlo žuto, na preseku intenzivno poplavi ali ne izrazito, kao neke druge vrste, na mestima koja su nagrižena od crve crveno.

Miris ludare može biti i prijatan i jako neprijatan; nalazio sam na primerke koji su zaudarali kao pokvareni beli luk (ne toliko intenzivno), ali i na primerke koji su imali saasvim prijatan "gljivlji" miris.

Ukus joj je blag, nije neprijatan. 

Stanište i vreme rasta:

Leti i rano u jesen u belogoričnim šumama i na šumskim čistinama. Relativno retka vrsta.

Upotreba:

Ova gljiva je otrovna, mada svakako nije osobito opasna. Nisu zabeleženi smrtni ishodi trovanja. Simptomi su gastro-intestinalni.

Moguća zamena:           

Zamena je moguća sa pojedinim, po meni još ređim vrstama (B. Lupinus, B. Satanoides).

Zamena sa pravim vrganjima je praktično nemoguća (samo je dovoljno povesti računa o boji i promeni boje mesa) sa ranije opisanim vrstama (kovara, glatkonoška, zelenjača) a potrebno je povesti računa o boji i svakako, opet o promeni boje mesa koja je kod ovih jestivih vrsta mnogo izraženija.

Kao kuriozitet ili anegdotu opisaću slučaj trovanja ovom vrstom kako su mi poznanici preneli. Ja nisam učestvovao u tom eksperimentu u kojem su moji poznanici, iz znatiželje, probali ovu vrstu (zapravo samo jedan od njih). Šta se dogodilo?

Njih trojica su zajedno brali i pripremali gljive. U šumi su naišli i na ludaru. Znali su za navode iz literature da nije smrtno opasna, ali i za priče koje su vezane za njeno ime, pa je jedan od njih (najhrabriji ili "najluđi" kako god hoćete) odlučio da na sebi isproba dejstvo. Pojeo je jedan primerak srednje veličin, uz komentar da "nije loša".

Posle sat vremena počeo je nekontrolisano da balavi, suzi, da se histrično smeje i prilično nekontrolisano ponaša. Do promena nije došlo odjedared, već postepeno, tako da reakcija ostalih nije bila panična. Dali su mu mleko (verujući u njegove antidotske osobine, mada u ovom slučaju neprovereno) i nekako uspeli da ga smeste u krevet.

Sutradan otrovani nije mogao da se seti ničega što se te večeri dešavalo.

Na sreću nije bilo nikakvih drugih posledica. Kako ovom trovanju nisam prisustvovao, niti na bilo koji način imam potpunu potvrdu ove priče, uzimam je sa rezervom, mada verujem da je na neki način ova gljiva zaradila svoje ime, pošto je pod tim imenom poznaju u svim krajevima bivše Jugoslavije.

Natura Online (17.7.2013)