Monday, July 25, 2016

 

SPORT I REKREACIJA: OTKRIVAMO TAJNE PODMORJA

Znanje, pa uživanje

diver-1More i njegove dubine prekrivaju 70 odsto površine naše Planete, u njemu živi više od 300.000 vrsta živih bića, ogromno je skladište rudnih bogatstava i sirovina. Na kraju, ta sredina je bila prapostojbina života na Zemlji. To su samo neki od razloga da upoznamo neke njegove tajne.

Piše Branko Kopunović, novinar i ronilački instruktor

 

Nastojanja čoveka da se domogne podvodnog sveta stara su gotovo koliko i ljudski rod. Tražeći hranu naši daleki preci ronili su o čemu svedoče iskopine preistorijskih naselja u kojima se nalaze ostaci školjki do kojih je jedino moguće doći u dubinama preko deset metara. U egipatskim grobnicama nađen je nakit od sedefa i bisera, a tradicija hrabrih japanskih Ama-žena, koje vadeći biser rone i do dubine od 40 metara, stara je hiljadama godina.

Podmorje se, nažalost, rano pominje i u istoriji ratova. Prema jednom bareljefu iz 880. godine pre naše ere, asirski ronioci su  za disanje koristili vazduh iz mešina od životinjske kože, ne bi li se neopaženo približili neprijateljskim posadama. Nemilosredni okršaj pod morem zbio se 1565. godine za vreme turske opsade Malte. Ronioci "na dah", naoružani sekirama nemilosrdno su jurišali  jedni na druge. Hrabri Maltežani, iako malobrojniji na kopnu, porazili su Turke pod vodom...

NEPODMITLJIVI ZAKONI

More prekriva oko 360 miliona kvadratnih kilometara ili 70 odsto površine Planate. Da bi se "napunio" samo Atlanski okean, trebala bi zapremina oko tri puta veća od svih šest kontinenata zajedno. Najviša tačka na Zemlji, čuveni Mont Everest sa 8.840 metara, "sitnica" je u poređenju sa najdubljim izmerenim mestom u moru (11.034 metra kod osrtva Mariane u Pacifiku).

Opstanak na kopnu direktno zavisi od života u moru. Ogromne količine hrane, pogonsko gorivo, rudna bogatstva.., samo su deo čovekovih potreba koje nalazi u, i pod morem. U moru živi preko 300.000 vrsta živih bića, od nevidljivih planktona do najvećih životinja na Planeti - kitova.

Boravak čoveka pod vodom može biti prijatan ukoliko se poštuju zakoni koji tamo vladaju. Oni su nepodmitljivi i nema te sile koja ih može promeniti. Prvi zakon se odnosi na porast pritiska s dubinom. Na svakih deset metara raste za po jedan bar. Već na dubini od dva metra osećamo promene poput onih kada avion naglo "propada" (pucketanje i zujanje u ušima). Dvostruko veći pritisak čeka nas na dubini od deset metara. Na 15 metara pritisak je veći od onog u automobilskoj gumi ili, na primer, u ekspres loncu! Ako se nađemo na dubini od 50 metara dostigli smo pritisak na kome radi kompresorska bušilica za beton. Jasno je da će sve telesne šupljine trpeti pritisak daleko veći od onoga na koji smo navikli u svakodnevnom životu.

Srazmerno promeni pritiska menjaće se i zapremina gasa u našem telu prema Bojl-Mariotovom zakonu. Na primer, deset litara vazduha na dubini od deset metara "stisnuće" se na pet litara; kod dubine od 30 metara na 2,5 litra, pri 90 metara na jedan litar... Delovanje povišenog pritiska odražava se dvojako na odvijanje čovekovih funkcija. Radi promene fizičkih svojstava gasova direktno (indirektno) i zbog povećavanja parcijalnih pritisaka gasova, koji se nalaze u smeši koju udišemo. Kod ronjenja "na dah" pritisku vode izloženo je celo telo, pri čemu se on najviše oseća na grudnom košu. Zašto?

Za vreme ronjenja "na dah" organizam se ne snabdeva vazduhom pod povišenim pritiskom, već onim što ga je ronilac udahnuo pre zarona. Recimo da je kapacitet pluća ronioca šest litara. Na dubini od deset metara ta zapremina će mu se smanjiti na polovinu, na 20 metara na jednu trećinu, a na 30 metara "ostaće" mu svega - jedna četrvrtina. Međutim, ukoliko roni uz pomoć aparata, ronilac udiše vazduh pod pritiskom (jednakim okolini) pa ga uopšte ne oseća. Savremena ronilačka oprema omogućava i prosečnom čoveku da bezbrižno roni do nekada nezamislivih dubina. Pre svega, zahvaljujući razvoju aparata za disanje ili takozvanom hidrostatskom regulatoru (deo opreme, sistem ventila koji ronilac drži u ustima) pod vodom se diše se bez ikakvih napora.

Ostaje da se savlada "samo" pritisak koji opterećuje bubne opne. To se postiže vežbanjem jednostavnih ronilačkih manevara. Najčešći je duvanjem vazduha kroz prethodno zatvoren nos (palcem i kažiprstom), kada se vazduh vraća u šupljine glave, pronalazi put do bubnih opni i teži da ih "istisne". Tako se nautrališe spoljni pritisak. Naravno, ne sme se preterati sa "uduvavanjem" vazduha jer može doći do ozbiljnih povreda. To se lako i brzo uvežbava tako da s promenom dubine to postaje - refleksna radnja.

Da je čovek zaista pobedio sebe govori i rekord ronjenja na dah. Njegovi osvajači su Italijan Enco Majorka i Brazilac Žak Majo. Više od deset godina traje njihov prestiž. Sada su stigli do dubine od fantastičnih - 115 metara! Dobro uvežban podvodni lovac roni do 30 metara, što se smatra veoma dobrom dubinom u ronjenju "na dah".

VEĆI I BLIŽI

Zaronili ste bar jednom ispod površine vode. I šta ste videli - ništa, bilo je sve mutno. Dabome. Zbog približno jednake gustine mora i tečnosti u oku, lom svertlosnog zraka je manji i slika se projektuje iza rožnjače tako da se okolina čini nejasnom. I zdravo oko ponaša se kao dalekovido i to sa dioptrijom od plus 20! Zadovoljavajuću oštrinu postižemo tek ako između vode i oka postavimo ravno staklo (maska za ronjenje) i ako ga od vode izolujemo slojem vazduha. Međutim, onda se suočavamo s drugim podvodnim fenomenom. Zbog loma svetlosnih zraka, predmeti gledani pod vodom, kroz ronilačku masku, izgledaju bliži za jednu četvrtinu uvećani za trećinu!

U vazduhu se zvuk širi brzinom od 300 metara u sekundi, dok je u vodi  on čak pet puta brži!  Da bi se dokazalo kako je voda fenomenalan provodnik zvuka, šesdesetih godina je izvršen sledeći eksperiment: u vodama Đenovljanskog zaliva aktiviran je kilogram eksploziva. Tu detonaciju uspeli su da registruju vod vodom celog Mediterana! U vodi se zvučni talasi prenose do unutrašnjeg uha isključivo koštanim putem. Zbog bzog širenja zvuka pod vodom on na taj način jednovremeno "stiže" u oba uha, pa je roniocu praktično nemogiće da odredi odakle on dopire. To je veoma bitno zbog izronjavanja. Može nam se učiniti da je "zahuktali" gliser daleko od nas a da je on, zapravo, iznad naših glava. Zato nikada ne verujte ni očima, a pogotovo ušima - pod vodom. Imajte stalno u vidu pomeranje dimenzija i zvuk koji zbunjujuće stiže do naših čula

I još nešto: ne pokušavajte sami da naučite ronilačku veštinu. Postoje mnogi klubovi, otidite, učlanite se i - naučite da ronite. Ukoliko ste elementarno zdravi brzo ćete postati ronilac. Sve drugo je veoma opasna avantura. Podmorje je prelepo, osećaj bestežinskog stanja u njemu je neopisiv, ali neznanje, neozbiljsnost i neodgovornost se često plaća - najvećom cenom.

.......

Natura broj 3 (maj 1996)

Natura Online (29.1.2010)

page counter