ponedeljak, septembar 16, 2019

 

NAŠA TEMA­: PERSPEKTIVE KONJARSTVA U SRBIJI

Lakin kasom do cilja

konji-u-slobodnom-trku

Konjarstvo, kao posebna grana stočarstva u nas, dugo je bilo u krizi. Smanjenje broja konja dostiglo je svoj vrhunac u nas pre nekoliko godina da bi od nedavno, možda i neočekivano, taj broj počeo da raste. Da li je to nagoveštaj nekih novih vetrova i u našem razmišljanju i može li ova zemlja biti u budućnosti jak izvoznik ne samo kvalitetnog konjskog mesa već i vrhunskih sportskih punokrvnih grla, kao i kako do svega toga doći - bile su samo neke teme savetovanja stručnjaka za tu oblast u Zobnatici kraj Bačke Topole.

Piše Dušan Marinović, novinar

O ulozi konja u istoriji napisane su mnoge knjige, kao i one o ratovima u kojima su oni učestvovali. Konjica Persijanaca, Grka, Rimljana, Mongola, a kasnije Turaka, Francuza... omogućavale su njihovim vojskama brzo prodiranje u neprijateljeve redove, savlađivanje velikih rastojanja. Zahvaljujući konjici, kao jednom od osnovnih rodova svoje vojske, i Portugalci, Španci i Englezi ostali su takođe zabeleženi u istoriji. Jer bez konja, tvrde vojni analitičari, ti narodi nikada ne bi osvojili prostrani američki kontitent, a iskreno govoreći ni mnogi spomenici velikim vojskovođama ne bi izgledali tako monumentalno bez tih predivinih životinja.

Konj je tradicionalno bio vezan i za naše podneblje. Ljudi su vekovima kod nas bili cenjeni i po tome kakvog dorata imaju, a Šarac Kraljevića Marka ušao je i u narodno predanje i pesmu. Nijedno ozbiljno domaćinstvo u Srbiji nije se moglo zamisliti bez tih plemenitih životinja jer konj je bio energetska mašina kojom se obrađivala zemlja, transportovalo, prevozilo, vuklo, išlo u rat...

Tako je bilo do pronalaska parne mašine, a zatim i one sa unutrašnjim sagorevanjem kada je, neminovnošću istorijskog toka i blagodetima naftne civilizacije, konj počeo polagano da se istikuje ne samo kod nas već i u celom svetu.

Hoće li ta plemenita životinja gordog stasa nestati poput dinosaursa sa lica Planete i preti li nam nestanak konja zbog sve veće urbanizacije i depopulacije sela - zato već danas nije retoričko pitanje.

Kako unaprediti i postoji li danas ikakav program razvoja konjarstva u nas i kakva je reprodukcija konja u Srbiji? Možemo li i mi u budućnosti izvoziti punokrvne ždrebce i kobile­­? Šta je sa našim autohtonim rasama i da li je ta korisna i vredna životinja, pre vremena, pa i neopravdano, istisnuta i iz koncepta naše odbrane, pogotovu u brdsko-planinskim predelima - samo su neka pitanja na koja su stručnjaci, hipolozi, profesori univerziteta, veterinari, ekonomisti, visoki državni činovci i, naravno, praktičari - odgajivači pokušali da daju meritorna objašnjenja na nedavno organizovanom savetovanju o konjarstvu koje je održano 7. septembra u Zobnatici kraj Bačke Topole.

STANJE KOJE OPOMINJE

Prema rečima dr Živorada Gajića, redovnog profesora Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, konjarstvo ima, kao grana stočarstva, nesumnjivo veliki značaj za Srbiju koja je od davnina negovala, a i danas gaji određeni broj konja. Konjarstvu se od svih grana stočarstva u nas poklanjala najveća pažnja, u pogledu odgajanja i oplemenjivanja, i to naročito između dva svetska rata, kada se on, dakle pre traktora, upotrebljavao za gotovo sve poljoprivredne radove: obradu zemlje, vuču i prenos tereta, ali i u vojsci za vojne potrebe, sport...

U to predtraktorsko vreme, unapređenje konjarstva u tadašnjoj Jugoslaviji bilo je, u izvesnom smislu, organizovano putem mera koje je sprovodila država raznim subvencijama: premiranjem priplodnih licenciranih grla, zatim osnivanjem ergela, pastuvskih stanica, pomaganjem raznih konjarskih udruženja i društava, priređivanjem smotri, izložbi i konjskih trka na kojima su najbolja grla dabijala nagrade i razna priznanja. Te mere doprinele su da se konjarstvo u određenim rejonima brže razvijalo i oplemenjivalo nego u drugim.

Šta se to dogodilo?

Vidnije opadanja broja konja u Jugoslaviji počelo je 1955-1956, da bi ta pojava poprimila veoma ozbiljne razmere u periodu od 1975. do 1985. godine. Uostalom, 1955, pokazuje statistika, Jugoslavija je imala 519.000 konja svih rasa i kategorija, da bi 1996. raspolagala sa samo 93.000 grla. Istina, tempo smanjenja broja konja u tadašnjoj Jugoslaviji bio je različitog intenziteta u pojedinim republikama, pa je tako, na primer, stopa smanjenja konja u Srbiji, a pogotovu u Vojvodini, bila mnogo veća nego u Crnoj Gori ili na Kosmetu. Uzrok toj pojavi treba tražiti prevashodno u posleratnoj industrijalizaciji i mehanizaciji poljoprivrede u ravničarskim predelima u kojima se konj sve više potiskivao dok je svega toga bilo manje u brdsko-planinskim predelima gde je konj uglavnom zadržao svoje funkcije.

konj-bosanski-brdski

U periodu 1965-1995. godine, čulo se na Savetovanju, procentualni udeo kobila i ždrebnih omica kretao se od 37-42,4, pastuva i drugih konja od 45-54,5, a ždrebadi od 7-13 posto. Drugim rečima, tokom minulog kriznog perioda, zastupljenost podmlatka bila je isuviše mala, kao i plotkinja kojih bi, prema stručnjacima, trebalo da bude najmanje 65 odsto, pa i više, kako bi reprodukcija konja tekla normalno.

Da je situacija i po tom pitanju loša pokazuje i podatak da je prosečna starost plotkinja kod nas 12 umesto sedam godina i da je od ukupnog broja pastuva, koji učestvuju u priplodu, samo 0,5 odsto odabranog i plemenitog kvaliteta.

Međutim, i pored smanjene uloge konja kao radne snage, pa i njihovog ukupnog broja, zahvaljujući njihovoj upotrebi u druge svrhe (sport, razonoda, proizvodnja mesa) ali, naglasimo, i velikoj ljubavi našeg naroda prema toj domaćoj životinji, njihov broj u nas, poslednjih godina, pokazuje blagi trend porasta što bi, smatraju hipolozi, trebalo podstaći i preduzimanjem odgovarajućih stručnih i ekonomskih mera unapređenja konjarstva u Srbiji.

Kako se čulo u Zobnatici, prema rasnom sastavu domaći konj, koji je proizvod pretežno neplanskog ukrštanja raznih rasa, zastupljen je kod nas sada sa oko 60, domaći brdski konj sa 20-30, polukrvnjaci sa 10 odsto, dok se plemenite rase konja nalaze u malom broju u našim štalama.

Plamenita grla retkost

To ilustriju i činjenice: prema podacima iz 1995. godine ergela u Vojnoj ustanovi "Karađorđevo" imala je 42 grla lipicanske rase, 60 noniusa, 86 engleskih polukrvnih i 56 engleskih punokrvnih grla (pastuvi, kobile i ždrebad). "Zonbatica" je imala 18 polukrvnih engleskih grla, Halas Jožef iz Ade 23 jugoslovenska kasača, a PIK "Bečej" 66 engleskih punokrvnih i 14 polukrvnih engleskih grla. Ergela "Proleće" iz Sremske Mitrovice poseduje 29 lipicanera i šest engleskih punokrvnih, a Ljubičevo iz Požarevca 63 engleska punokrvna grla. Čačanska ergela "Milenko Nikšić" u svojim štalama imala je 1995. godine 35 engleskih punokrvnih grla i 16 jugoslovenskih kasača što, sve zajedno, pokazuje da je broj plemenitih i rasnih konja kod nas još uvek mali.

 

Ipak, treba istaći da jedino ergele sprovode određene stručne mere i da zbog toga imaju, u izvesnom smislu, zadovoljavajući kvalitet grla, ali je takvim radom, nažalost, obuhvaćeno samo pet odsto konja u nas. Ono što brine jeste podatak da poslednjih godina i ergele, s obzirom na stanja konjarstva i način njegovog finansiranja, nisu često u mogućnosti da sprovode određene mere i akcije, pa zato smanjuju broj konja zadržavajući ipak kvalitet. Kako se čulo na Savetovanju neke ergele polako prestaju sa radom jer ne mogu da opstanu i utiču na razvoj konjarstva u svom regionu.

(NE)RASNA SELEKCIJA

Rasni sastav i kvalitet grla u Srbiji, šire posmatrano, već duže vreme ne zadovoljava baš kao ni plodnost kobila. Osim toga broj umatičenih grla na individualnom posedu je vrlo mali, a posebno onih obeleženih. To pokazuje analiza u kojoj se vidi da je na individualnom sektoru umatičeno svega 1.293 kobile, 67 pastuva, 321 ždrebe i 172 obeleženih grla, a kako u svom referatu tvrde dr Živorad Gajić, dr Rade Bešlin, dipl. inž spec. Stanislav Jastšenjski, dr Slobodan Jovanović, dr Dušan Jović i dipl. vet Siniša Zlatanović ni situacija sa našim autohtonim rasama nije ništa bolja, mada je uz one plemenite inostrane, naš domaći brdski konj i naša - realna alternativa.

Naime, tvrde stručnjaci za konjarstvo, od malih konja Balkanskog poluostrva za nas najveću važnost ima domaći brdski konj, autohtona rasa koja odlično podnosi ekstenzivne prilike držanja i ishrane, pa se visoko ceni baš zbog svoje skromnosti, otpornosti i izdržljivosti. Taj konj izvanredno je prilagođen surovim uslovima života u planinskim predelima i danas se gaji u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Makedoniji jer mu je upotrebna vrednost vrlo velika; to je istovremeno i tovarni konj, zaprežni, pa i jahači, dakle i vojni konj, pa, prema mišljenju stručnjaka, on će sigurno imati veliki značaj i u budućnosti.

Nonius

konji-nonius-i-zdrebe

Nonius rasa, koja je takođe zastupljena u nas, dobila je ime po osnivaču anglonormanskom pastuvu Noniusu, koji je bio smešten u mađarskoj ergeli Mezaheđeš. Godine 1785. osnovana je matična knjiga za noniusa u Mađarskoj, ali je ova rasa još zastupljena u Slovačkoj i na području bivše Jugoslavije.

Zbog čvrstine kostura, snažnih mišića, dobrih hodova, mirnog temperamenta i dobre ćudi nonius je cenjen kao najprikladniji domaći konj za poljoprivredu, te i zbog toga, čulo se u Zobnatici, da bi se sprečio nenadoknadivi gubitak fonda gena, koji mogu biti od neprocenjive vrednosti u budućnosti, neophodno je preduzeti hitne mere za očuvanje naših autohtonih rasa i linija konja. Jer i te naše rase, na ovaj ili onaj način, nestaju polako sa naših prostora, a koliki je njihov značaj, pogotovu u brdsko-planinskim predelima naše zemlje, nije potrebno posebno objašnjavati.

 

Šta, dakle, učiniti da bi se konjarstvo unapredilo u nas i koji su to realni putevi koji nas mogu odvesti na svetsko tržište gde su još uvek dobri, radni, sportski i plemeniti konji na ceni?

Stručnjaci za ovu oblast u Zobnatici ni jednog trenutka nisu bili u dilemi da li su Srbiji potrebni konji ili ne. I pored mehanizacije poljoprivrede, njihov je zaključak, konji će i u buduće, kao radna snaga, naći svoje mesto pre svega u brdsko-planinskim područjima sa slabim komunikacijama i na malim parcelama gde će oni i nadalje biti najpogodniji za obradu zemlje, transport i prenos tovara.

Kako se čulo, odgajivanja konja za tov i proizvodnju mesa ima takođe perspektivu sa ekonomskog stanovišta i u našoj zemlji. Ukrštanjem tovnih pastuva (teških) rasa sa kobilama polukrvnjaka može se proizvesti F1 generacija brzo rastućih grla koja su prikladna za tov radi klanja i proizvodnje kvalitetnog mesa. Ta vrsta tova je najjeftinija i najrentabilnija u odnosu na druge vrste stoke, jer za njegovu realizaciju nisu potrebne nikakve uvozne komponente kao dodatak hrani. Takav pravac odgajivanja konja, smatraju stručnjaci, svakako bi našao svoje opravdanje ne samo sa stanovišta povećanja učešća konjskog mesa i konjskih prerađevina u ljudskoj ishrani kod nas već i sa aspekta njegovog izvoza.

Na kraju, konj služi čoveku i za sportske svrhe i rekreaciju. Sportski konji, jahači, trkački, kasači i karosijeri mogu imati značajnu ulogu u razvoju konjičkog sporta kod nas, pa zbog svega rečenog, smatraju hipolozi, radi unapređenja konjarstva, moraju se kod nas brzo usaglasiti odgajivačko-selekcijski programi poboljšanja rasnog sastava i kvaliteta grla u široj populaciji konja.

KAKO PODSTAĆI KONJARSTVO

Bez obzira na činjenicu da je minulih decenija došlo do opadanja broja konja kod nas, u narednom periodu treba očekivati njihovo povećanje, naročito plemenitih rasa. I pored ekspanzije mehanizacije u poljoprivredi konji će i ubuduće kao radna snaga naći svoje mesto u određenim regionima, a imajući u vidu značaj proizvodnje konjskog mesa za izvoz, nesumnjivi značaj za sport i drugo, logično je pretpostaviti da ta plemenita živitinja neće nestati sa naših prostora, odnosno da ćemo na vreme, a to je već sada, shvatiti da je konj ne samo naša tradicija, već, na izvestan način i - budućnost.

Ali, do uzleta prizvodnje konja može doći, slažu se stručnjaci, samo uz organizovaniji i stručan rad, unapređenje tehnologije odgajivanja i uvođenje dugoročnih podsticajnih mera.

Kako je istaknuto na Savetovanju u odgajivačko-selekcijskom radu posebna pažnja se mora obratiti odgajivanju kvalitetnog priplodnog materijala na ergelama. U cilju povećanja efikasnosti mora se pratiti i produktivnost odabranih grla i na individualnim gazdinstvima (organizovanim u konjička društva, klubove, udruženja i zadruge), pri čemu će se planskim parenjem umatičenih kobila sa odabranim pastuvima proizvoditi podmladak koji će se registrovati i trajno obeležavati, a zatim ispitivati i - selekcionisati.

Dr Tihomir Petrujkić, sa Veterinarskog fakulteta u Beogradu, posebno je upozorio da u okviru odgajivačkog rada posebnu pažnju treba posvetiti merama na suzbijanju steriliteta kobila jer je plodnost u konjarstvu pala na svega 60 odsto. Uz to, smatraju veterinari, stručnjaci za konjarstvo, u okviru podsticajnih mera za unapređenje te grane stočarstva, neophodno je i premiranje ženskog priplodnog podmlatka sa punim poreklom, kao i regresiranje nabavke visokokvalitetnih pastuva za potrebe matičnih zapata konjičkih organizacija i individualnih odgajivača.

Vrlo značajna mera je i davanje podsticajne odgajivačke premije držaocima kvalitetnih grla, čija se proizvodnja kontroliše od strane poljoprivredne službe. Dabome, naglasilo je više govornika, u cilju podizanja genetske osnove na ergelama, potrebno je vršiti i povremeni uvoz visokokvalitetnih pastuva, a što treba takođe pomoći određenim regresiranjem. Da bismo došli do kvalitetnih konja, celokupan odgajivačko-selekcijski rad u konjarstvu trebalo bi da sprovode republičke i područne poljoprivredne službe u saradnji sa osnovnim stručnim službama na ergelama i konjičkim organizacijama.

Sve u svemu, problemi koji su apostrofirani na Savetovanju o konjarstvu u Zobnatici, iako veliki, nisu nepremostivi. Srbija, sa svim svojim prirodnim resursima, ali i mnogo mudrijom agrarnom politikom, mogla bi, naravno ne preko noći, da se uvrsti u grupaciju zemalja izvoznica konja i konjskog mesa. Prihodi od te delatnosti, pod uslovom da se ona shvati dugoročno i krajnje profesionalno, nisu za zanemarivanje, pa otuda, bar smo mi tako shvatili, apel stručnjaka da konjarstvo treba pod hitno revitalizovati, predstavlja i poziv mnogima da obrate pažnju i toj grani stočarstva koja, u savremenim uslovima tržišnog privređivanja, može biti i te kako profitabilna, kako za pojedinca tako i celu zajednicu za koju je sa najmerodavnijih mesta više puta rečeno da svoj procvat, u narednom periodu, svakako mora bazirati na daljem razvoju i unapređivanju poljoprivrede. U tom smislu, zaustavljanje pada pa i blag porast broja konja poslednjih godina u nas daje nadu da je pred konjarstvom ali i našom poljoprivredom u celini ipak neko - bolje vreme.

Natura broj 10 (decembar 1996)

Alarmantno: U Srbiji danas samo 15.000 konja

Konji u Srbiji izumiru. Za osam godina broj grla smanjio se čak za 22.000 i sada ih ima samo 15.000 – piše dnevni list "Kurir" od 7. februara 2010. godine.

- Broj konja u Srbiji drastično se smanjio – kaže za ovaj list profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Sreten Mitrović. On navodi da se iz zvaničnih popisa iz 2000, 2005. i 2008. godine jasno može videti da je situacija krajnje zabrinjavajuća.

Prema popisu iz 2008. godine u Srbiji, bez Kosova i Metohije, bilo je oko 17.000 konja. Na popisu 2005. izbrojano je oko 25.000, a 2000. bilo je čak 37.000 grla. Takođe, sve je manje uzgajivačnica jer se postepeno gase, dok broj konjičkih klubova raste iz godine u godinu. 

Najpoznatije ergele koje i danas funkcionišu jesu "Ljubičevo", "Karađorđevo", "Milenko Nikšić" , "Bulić", "Surčin" i "Zobnatica". Ove uzgajivačnice su i najpogodnija mesta za trgovinu konjima. Cene variraju u zavisnosti da li je grlo trkačko, sa pedigreom ili ne. Konjsko grlo sa pedigreom u Engleskoj košta oko 150.000 funti – kaže Mitrović.

Najzastupljenije vrste kod nas jesu arapski, lipicaner, nonius, engleski punokrvni i domaći brdski konj kojeg ima najviše – piše dnevni list "Kurir". 

 

Odbrana i konji

Vekovima se bez konja nije moglo ni u ratu ni u miru. Tehnički progres koji je došao i u naše krajeve potisnuo je konja i stoku na margine i u našoj vojsci. U ovom trenutku naša vojska, posle započete transformacije 1992, u svom sastavu nema konjičke jedinice što je donekle i razumljivo s obzirom na cenu održavanja konja i materijalnu situaciju u kojoj se našla. Upravo zbog toga i ranije subvencionisanje raznih ergela od strane Vojske je ukinuto tako da Vojska, praktično, na raspolaganju danas nema - ni jedno grlo.

Ipak, vojni stručnjaci, znajući za prednosti konjske vuče i pogodnosti tih plementih životinja koje su svoju opravdanost pokazale i u ratu u Bosni, naročito u brdsko-planinskim predelima, duboko su uvereni da će se, sa konsolidacijom materijalnih sredstava, i konj, naročito domaći brdski, vratiti i u naše jedinice. Kada će se to dogoditi, u ovom trenutku, međutim, nismo mogli da dobijemo pouzdan odgovor ni u Veterinarskoj upravi naše vojske.

 

Izvoznici i uvoznici

Prema rečima dr Rajka Umićevića, naučnog saradnika u Institutu za spoljnu trgovinu u Beogradu, u svetu se beleži porast proizvodnje, ali i izvoza i uvoza vrlo kvalitetnog konjskog mesa. Godine 1985. u svetu je izvezeno oko 133.000 tona konjskog mesa (uglavnom iz Argentine, SAD, Brazila i Kanade), a 1990. oko 162.000 tona što predstavlja povećanje od 22 odsto. Istovremeno i uvoz konjskog mesa za humanu ishranu porastao je u Japanu, Belgiji, Luksemburgu, Francuskoj, Italiji i Holandiji za 23 odsto. Drugim rečima, uvoz konjskog mesa porastao je u tim zemljama sa 145.000 na 178.000 tona godišnje.

U proteklom periodu, kaže analitičar, Italija je bila naš najbolji kupac konjskog mesa. Tu tradiciju ne bi trebalo prekidati smatra dr Umićević, pogotovu kada se zna da je Italija samo u periodu 1985-1990. godine povećala svoj uvoz konjskog mesa za celih 85 odsto! Kakve to šanse pruža našem stočarstvu nije potrebno posebno obrazlagati, baš kao ni činjenicu da se u svetu visokovalitetni rasni i punokrvni sportski konji, šampioni na hipodromima, plaćaju šestocifrenim pa i sedmocifrenim dolarskim iznosima.

...........

Natura broj 10 (decembar 1996)

Natura Online (12.2.2010)