četvrtak, decembar 05, 2019

 

HIPOLOGIJA

Arapski konj

arapski-konj-01

Prema legendi, Arapi su za početak uzgoja odabrali pet od sedam kobila koje su pripadale Proroku. A kako veli predanje, poticale su iz grupe Al Khamsa...

Piše Predrag Ilić, hipolog

Plemenita glava arapskog konja dokaz je posebne selekcije koju su Arapi spovodili vodeći računa o skladnosti tela i - hodovima. Možda je i zato glava ovog konja suva i širokog čela, da bi se prema njušci naglo sužavala.

Oči i nozdrve su veoma krupne, odajući živ temperament i inteligenciju ove plemenite životinje. Karakteristične crne oči i duge trepavice izražavaju istovremeno i energiju i ljupkost ove rase. Nozdrve su trouglastog oblika, tanke iznutra, obojene jarko crveno i uvek su tanke.

Srednje dužine i srednje visoko nasađen vrat obično je "labudovog izgleda", što samo pojačava gracioznost.

Kratkim i čvrstim leđima predhodi dobro izražen greben.

Sapi su često horizontalne sa visoko nasađenim repom koji se pri hodovima podiže u produžetak sapi.

Noge su tanke sa odlično izraženim zglobovima i tetivama, koje se završavaju kompaktnim i nevelikim kopitom. Visina na štap je 140 do 150 centimetara. Ovaj konj dostiže težinu 400 do 450 kilograma.

arapski-konj-02

Boja arapskog konja je najčešće sivobela i dorata (braon u varijacijama), vrani i alati. Uglavnom, kada posmatramo arapskog konja ceo izraz se svodi na dve reči: lepota i elegancija.

Arapski konj je veoma izdržljiv na dugotrajnim jahanjima kada dnevno može da pređe od 40 do 50 kilometara. Arapi su ih zato stalno koristili u vojne svrhe.

Danas je bez velike upotrebne vrednosti (vojnoj, sportskoj, industriji mesa) ali se najviše koristi za ukrštanje sa ostalim rasama.

Konjske trke, gde učestvuju samo arapski konji, održavaju se samo u SAD, Velikoj Britaniji i nekim arapskim zemljama.

Unutar rase postoje tri osnovna tipa:

- KEHYLAN - predstavnik čvršćeg tipa, simbol snage,

- SEGLAMI feminitip, simbol lepote i elegancije i

- MUNIQI simbol je brzine, najbrži među arapskim konjima.

Rasprostranjenost arapskog konja usko je vezana sa osvajanjem muslimana, odnosno njihovim "svetim ratom". Tako je on došao, na istoku, do Kineskog zida a na zapadu do Evrope. Međutim, nalazimo ga i u severnoj Africi, nekadašnjoj Vizantiji, Palestini, Mesopotamiji, Jermeniji, Iberiskom poluostrvu, Galiji... U Evropi je njegovo prisustvo bilo takođe veoma važno.

Arapski konj je svoj zenit dostigao krajem 17. i početkom 18. veka, tj. nastankom engleskog punokrvnog konja. Uticaj arapskog konja je prisutan u svim evropskim rasama.

Plemenitost

Prema arapskim zahtevima plemeniti konj mora posedovati: pravilno građeno telo, kratke i pokretljive uši, jake ali tanke kosti, usku glavu, nozdrve "kao lavlje čeljusti", lepe, tamne oči "pogleda zaljubljene žene", povijen i dugačak vrat, široka prsa i krsta, uska leđa, obla stegna, vrlo dugačka prava ali kratka lažna rebra, stegnuti trup, dugačka bedra "kao kod noja" i mišiće "kao kod kamile", jednobojna crna kopita, finu retku grivu i bogato obrastao rep, u korenu debeo, a prema vrhu tanak.

Kako piše u legendarnom "Brehm"-u, na strani 141, "četiri stvari (kod plemenitog konja) moraju mu biti široke: čelo, prsa. bokovi i noge; četiri neka su dugačke: vrat, gornji deo nogu, trbuh i slabine, a četiri kratke: krsta, uši, srž kopita i rep".

Ta svojstva dokazuju da je konj dobre pasmine i da je brz, jer je u tom slučaju građom svog tela istovrmeno "nalik na hrta, golubicu i devu". 

 

Jeste li znali...

... da arapski konji imaju pet slabinskih pršljenova u kičmenom stubu, dok ostale rase imaju šest. Kuriozitet je i to da ovi konji imaju jedan do dva repna pršljenova manje od drugih rasa.

... da je jedna kobila ove rase, koja je prešla 384 km za 24 sata sa dečakom na leđima, svoj prvi pravi obrok dobila pošto je prešla tih 80 liga, odnosno 384 kilometra.

 

Domestifikacija konja

Ne postoji ni jedna priča niti bajka koja govori o vremenu kada je konj prvi put pripitomljen. Naime, smatra se da za domestifikaciju moramo, najverovatnije, da zahvalimo srednjoazijskim narodima.

Pretpostavlja se da su konja, kao domaću životinju, istovremeno počeli da koriste Kinezi, Indusi i Egipćani. Osnov za takvo verovanje pruža podatak da se i danas u stepama Evroazije malaze krda divljih konja. Neki istraživači ih smatraju divljim precima naše domaće životinje, a drugi ih, opet, smatraju za potomke naših pitomih konja koji su opet podivljali.

Jedna vrsta divljih konja koja je, nažalost, bila na slobodi, danas je izumrla. Reč je o tzv. tarpanu (Eques silvestris silvestris).

..............

Natura broj 11 (februar 1997)

Natura Online (28.3.2011)